Љубазно нас дочекују и широм отварају врата својих читаоница, каталога, показују како се поручују књиге… Позивају ученике да, када постану студенти, буду и корисници њених фондова. Нарочито емотивно било је видети средњовековне књиге спаљене у бомбардовању које се попут реликвија чувају у Библиотеци. То само још више наглашава значај те установе: док постоји његово културно благо, постоји и народ, а Народна библиотека његов је чувар.

Настављамо обилазак. Библиотека је у непосредној близини Храма Светог Саве. Бели мермер бљешти на сунцу које је сада дефинитивно извојевало победу над облацима. Падају подаци о грандиозним мерама цркве, историјату градње која траје дуже од једног века, чују се различити језици посетилаца, а све то надјачава мелодија 44 звона. А унутра, простор за десет хиљада људи и златножути сјај куполе на коју је управо постављен живопис, мозаик, рад руских мајстора. Нема речи којима се може описати узбуђење. Да, заиста је Сава велики у нама као храм њему посвећен!

Причамо о Београду, о његовом саобраћају, животу у таквом граду, нашем земљаку који је деценијама (не)спокојно почивао на тој најпрометнијој и најкомпликованијој раскрсници… И, пред Музејом Николе Тесле смо. Гужва… Шок… Па ми смо једини који испред причају српски! Све странци. Па где су наши посетиоци? Зар нам цео свет завиди на Тесли, а ми га не ценимо?

Унутра је осавремењена поставка, аутентични експонати, модели Теслиних изума… Гледамо филм и све оно што смо знали о том славном, али и загонетном човеку, чини нам се мало и недовољно. А онда, кустос нам приређује спектакл. Демонстрира рад Теслиног трансформатора, високофреквентних струја које терају сијалице да у нашим рукама без икаквих каблова, светле. Магија! 125 000, 250 000, 500 000 волти, а варнице попут малих муња тек пецкају по рукама. Пробамо сви, желимо да осетимо на себи, као да ћемо тиме остварити некакву везу са славним научником. Рече неко да је та Теслина струја доброћудна, не убија. А моћна је, као што је моћна и његова заоставштина око које се и данас отимају тајне службе великих сила… Пред урном замишљено одајемо пошту. Слава ти, славни човече!

Учесници ове екскурзије су будући студенти неког грађевинског или архитектонског факултета. Долазимо до зграде техничких факултета где нас опет чека статуа Николе Тесле. Шетамо се зградом, посматрамо лица ужурбаних, али и насмејаних студената који пролазе мимо нас, изложене макете, њихове радове... Када ћемо и ми тако?

А ако о српској култури и наслеђу причамо, не можемо заобићи Вука Караџића. Стоји велики споменик на још већем постаменту на улазу у парк уз једноставан натпис: ''Вуку српски народ''. А испод њега, 45 метара дубоко, неки други свет. Дугачке покретне степенице воде у београдску утробу, где возови тунелима лако савладавају велеградска растојања. То је семенка будућег метроа.

Улица кнеза Михаила, Кнез Михаилова како је Београђани зову. Центар центра града. Понеки сладолед, мало седења код чесме и спремни смо за наставак. У средини те улице је Српска академија наука и уметности. Њена галерија често приређује веома занимљиве изложбе. У току је она посвећена Мики Аласу.

Математичар, музичар, риболовац, гастроном… Опет низ аутентичних предмета са краја једног и почетка оног прошлог века. Опет низ докумената и сведочанстава његовог ума, али и занимљива песма коју је Милтин Миланковић посветио свом пријатељу, чамац, трофеји и нама занимљив изум: пра рачунар на - воду… Замишљамо одељење у Првој мушкој које је изнедрило четири академика…

Идемо даље. Ректорат, Студентски парк, споменици Цвијићу и Доситеју, зграда природних факултета, и пред Музејом Вука и Доситеја смо. Ниска зграда, ограђена старинском дрвеном оградом са капијом. Сачувана још од времена Првог српског устанка! Па у њој је Вук био ђак! У њој је била Велика школа коју је Доситеј основао као претечу универзитета. Као да смо у времеплову. Гледамо како се градило, живело, гледамо Вукову штулу која је одзвањала бечком калдрмом, и слушамо надахнуту девојку кустоса која нас води кроз благо музеја, несвесно правећи резиме нашег дана и свега што смо видели, али и позива да у септембру посетимо Народни музеј који ће до тада поново отворити своја врата. И, да: знали смо ко је на овој слици!